² »О, да су ми месеци који су протекли,
    дани кад ме је Бог чувао,
³ кад ми је светиљка његова сијала над главом
    и кад сам у његовој светлости ходао кроз таму,
⁴ дани мог зрелог доба,
    кад ми је Божије пријатељство шатор наткриљивало,
⁵ кад је Свесилни још био са мном
    и моја деца ме окруживала,
⁶ кад су моје стазе пливале у млеку,
    а из стена ми се потоци уља изливали.
⁷ Кад сам долазио на градску капију
    и заузимао своје место на тргу,
⁸ младићи би ме видели и уклањали се,
    а старци се дизали и остајали да стоје.
⁹ Поглавари би прекидали разговор
    и уста покривали руком,
¹⁰ гласови племићâ би утихнули,
    језик би им се за непце залепио.
¹¹ Ко год ме чуо, хвалио ме,
    и ко год ме видео, лепо је говорио о мени,
¹² јер сам избављао сиромаха када завапи
    и сироче без помоћи.
¹³ Самртник ме благосиљао;
    учинио сам да срце удовице радосно кличе.
¹⁴ Праведност сам обукао као одећу,
    правда ми је била огртач и оглавље.
¹⁵ Био сам очи слепоме и ноге хромоме;
¹⁶ био сам отац убогима
    и незнанца заступао у парници.
¹⁷ Ломио сам очњаке покварењаку
    и плен му отимао између зуба.
¹⁸ Мислио сам: ‚Умрећу у свом гнезду,
    дани ће ми бити као зрнца песка.
¹⁹ Корење ће ми допирати до воде,
    а роса ми сву ноћ лежати по гранама.
²⁰ Снага ће ми се стално обнављати
    и лук ће ми у руци бити као нов.‘
²¹ Људи су ме жељно слушали
    и у тишини чекали мој савет.
²² После мојих речи, нису проговарали,
    моје речи су их шкропиле као роса.
²³ Ишчекивали су ме као кишу
    и моје речи упијали као пљусак пролећни.
²⁴ Кад бих им се осмехнуо, испунили би се неверицом,
    ведрина мог лица била им је драгоцена.
²⁵ Ја сам им пут одређивао
    и водио их као поглавар
и као цар који борави међу војском,
    као онај који теши ожалошћене.