Књига о Јову 30

New Serbian Translation

30 А сад ми се смеју млађи од мене,
    они чије очеве нисам хтео
    ни са псима стада свога!
² А и шта бих са њихових руку снагом?
    Усахла је та снага у њима.
³ Спарушени су од беде и глади,
    ти што глођу штагод по пустари,
    у сумраку, по рушевинама и развалинама.
⁴ Они чупају слез по честарима
    и корен смреке себи за храну.
⁵ Отерани су из друштва,
    људи на њих вичу као на лопова.
⁶ Ено их у јаругама потока,
    коначе по јамама у земљи и по камењарима.
⁷ Запомажу међу грмљем,
    скупљају се у копривама.
⁸ Синови су безумника,
    сој безимених из земље протераних.

⁹ А сад сам им песма ругалица,
    постао сам прича за њих!
¹⁰ Гаде ме се, стоје издалека,
    не либе се да ме у лице пљуну.
¹¹ Јер Бог је развезао мог шатора уже,
    ударио ме је, а људи се на мене разуларише.
¹² Мени с десна диже се младалачка руља,
    терају ме да бежим,
    против мене насипају бедеме пропасти.
¹³ Руше ми путеве,
    успешно ме разарају
    и за то им помоћ није потребна.
¹⁴ Навиру ко кроз широк процеп,
    наваљују преко развалина.
¹⁵ Ненадане страхоте пале су на мене,
    попут ветра разгоне ми достојанство,
    а моје спасење нестаде ко облак.

¹⁶ Сад се душа моја разлила у мени,
    јер су ме сустигли дани јада.
¹⁷ Кости моје ноћ пробада у мени,
    болови ме глођу без престанка.
¹⁸ Одора се моја изобличила од силе велике,
    сапела ме као крагна од тунике моје.
¹⁹ Он ме је у блато бацио,
    сад сам налик праху и пепелу.

²⁰ За помоћ ја теби вапим,
    ал’ се не одазиваш;
а када сам стао,
    на мене си пажњу обратио.
²¹ У крвника мога си се претворио,
    силом руке своје си ме спопао.
²² Винуо си ме да ветар зајашем,
    растапаш ме у олуји.
²³ Јер ја знам да ме у смрт одводиш,
    у кућу састанка свих који су живи.

²⁴ Али нико не пружа руку своју руини,
    макар да за помоћ вапи у пропасти својој.
²⁵ Зар ја нисам заплакао ради невољника?
    Зар ми душа зајецала није ради убогога?
²⁶ Али кад сам чекао на добро,
    зло је дошло;
када сам се понадао светлу,
    пристигла је тама.
²⁷ Утроба је моја устрептала и није се примирила,
    дани патње су ме задесили.
²⁸ Поцрнео ходам, али не од сунца;
    устајем у збору и вичем за помоћ.
²⁹ Збратимљен сам са шакалима,
    пријатељ сам нојевима.
³⁰ Поцрнела кожа је на мени,
    од грознице цвокоћу ми кости.
³¹ Моја лира сад је за кукњаву,
    а свирала моја за плач нарикача.