Књига о Јову 7

New Serbian Translation

7 Не кулучи ли људски род на земљи
    и нису ли му дани као дани најамникови?
² Као слуга што уздише за хладом
    и као најамник што чезне за надницом својом,
³ тако су и мени додељени месеци бесмисла,
    тегобне су ми ноћи одређене.
⁴ Ако легнем, кажем: ’Кад ћу да устанем?’
    Одужи се ноћ, додија ми
    и преврћем се до зоре.
⁵ Тело ми се у црве и скорено блато обукло,
    кожа ми је крастава и гнојна.

⁶ Дани моји прохујаше брже него ткање на разбоју,
    до краја се одмотала нада.
⁷ Присети се да ми је живот дашак,
    да ми очи више неће гледати добра!
⁸ Више ме неће гледати око које ме је гледало.
    Твоје ће ме очи потражити
    али мене више бити неће.
⁹ Као што се облак расплине, нестане,
    тако се не диже онај што у Свет мртвих^[a] сиђе;
¹⁰ не враћа се више кући својој,
    завичај га његов више не познаје.

¹¹ Тако ни ја нећу више да затискам уста своја.
    Завапићу у тескоби духа свога,
    јадаћу се у чемеру душе своје.
¹² Шта сам ја то – море или морска неман –
    да си стражу око мене поставио?!
¹³ Јер кад кажем: ’Постеља ће моја да утеши мене,
    мој ће лежај да олакша жалопојке моје’,
¹⁴ ти сновима тад ме плашиш,
    престрављујеш виђењима;
¹⁵ па су ми и вешала дража
    и смрт више него живот.
¹⁶ Смучило ми се!
    Па нећу ја довека да живим!
    Прођи ме се, јер су дашак дани моји!

¹⁷ Па шта је човек да га тако уздижеш,
    да ти је за срце прирастао;
¹⁸ да се бавиш њиме из јутра у јутро,
    да га сваког трена искушаваш?
¹⁹ Докле?! Нећеш ли да скренеш свој поглед са мене?
    Нећеш ли ме пустити насамо, док пљувачку ја своју прогутам?
²⁰ Све и да сам сагрешио,
    шта сам теби учинио, о, чувару људи?!
Зашто си ме себи ко мету ставио,
    па сам ти постао терет?
²¹ Што ми не би преступ опростио
    и кривицу моју мимоишао?
Јер, ја ћу лећи у прашину,
    па кад ме потражиш –
        мене више бити неће.“