Јонина љутња и Божија милост

4 Али Јони то није било мило и он се силно наљути, ² па се овако помоли ГОСПОДУ: »ГОСПОДЕ, зар нисам баш тако рекао док сам још био у својој земљи? Зато сам и пожурио да побегнем у Таршиш. Јер, знао сам да си ти милостив и самилостан Бог, спор да се разгневиш и препун љубави и невољан да пошаљеш несрећу. ³ Зато ми сада, ГОСПОДЕ, одузми живот, јер ми је боље да умрем него да живим.«

⁴ А ГОСПОД га упита: »Имаш ли право што се љутиш?«

⁵ Јона изађе из града и седе на једном месту источно од њега. Тамо направи себи сеницу, па седе у њен хлад, чекајући да види шта ће бити с градом. ⁶ Тада ГОСПОД, Бог, учини да лоза^[a] израсте над Јоном да би му глава била у хладу и да би му било удобније, и Јона се веома обрадова лози. ⁷ Али сутрадан у зору Бог одреди једног црва да подгризе лозу, и она се сасуши. ⁸ Када је огрануло сунце, Бог посла врућ источни ветар. Сунце је пекло Јонину главу, па он малакса.

Дође му да умре, па рече: »Боље ми је да умрем него да живим.«

⁹ Бог онда упита Јону: »Имаш ли право што се љутиш због лозе?«

»Имам«, одврати Јона. »Толико сам љут да бих умро од љутине.«

¹⁰ ГОСПОД рече: »Толико ти је стало до те лозе, око које се ниси ни трудио ни гајио је, која је ижџикљала преко ноћи и увенула преко ноћи, ¹¹ а мени да не буде стало до великога града Ниниве, у ком има више од сто двадесет хиљада недужних људи^[b] и много стоке.«