„Гле, Дамаск ће престати да буде град,
    и постаће гомила крхотина.
² Његови градови око Ароира
    биће за стада и лежаће,
    и неће бити застрашитеља.
³ Јефремово племе изгубиће утврђење,
    и Дамаск царство;
а остатку Арама ће се догодити
    што и слави потомака Израиљевих –
        говори Господ над војскама.

⁷ У дан онај човек ће погле́дати свога Саздатеља,
    и управиће очи своје према Светитељу Израиљеву.
⁸ Неће више погле́дати на жртвенике,
    на дело својих руку; неће више гледати
шта његови прсти начинише:
    Аштартине ступове и стубове у част Сунца.

¹⁰ Зато што си заборавио Бога који те спасава,
    и ниси се сетио Стене која ти даје снагу;
зато садиш љупке садове,
    и калемиш туђинске младице;
¹¹ у дан кад их посадиш, оне израсту,
    а ујутру твоје саднице су бокор;
али жетва одлете у дан невоље,
    у дан бола коме лека нема.

¹² Јао, бука многих народа,
    буче као што бучи море;
шум светине која шуми
    као силне воде што шуморе.
¹³ Народи шуморе као силне воде што шуморе,
    али кад им он запрети, они беже далеко,
и развејани као плева по горама на ветру,
    као вртложићи пред вихором.
¹⁴ Дође вече, ето страха;
    пре сванућа њега више нема.
Тако пролазе они који нас плене,
    и коб је оних који нас пљачкају.