29 „Тешко Арилу^[a], Арилу,
    граду што га опколи Давид.
Нека се година за годином ниже,
    нека се празници изређају,
² онда ћу притиснути Арил:
    и биће туга и жалост,
    и мени ће бити као Арилу^[b];
³ опколићу те унаоколо,
    око тебе опкопаћу ровове,
    против тебе подићи насипе.
⁴ Оборен ћеш бити и са земље говорити,
    речју пригушеном из прашине казивати,
и глас ће ти бити из земље,
    као призивач духова беседу ћеш из прашине шаптати.
⁵ И мноштво ће туђинаца твојих бити као ситан прах,
    и руља насилника као плева развејана;
    и биће изненада, одједном,
⁶ походиће те Господ над војскама
    грмљавином и трусом и буком великом,
и олујом и пламеном разбукталим што прождире.
⁷ Виђење ноћно биће као сан:
    мноштво свих народа
што против Арила војују,
    и свих оних који на њ завојштише
и на тврђаве његове
    и који га притеснише.
⁸ Биће као кад гладан сања,
    и гле, он једе
и пробуди се празна желуца;
    и као кад жедан сања,
и гле, он пије,
    и пробуди се, и гле, изнемогао и сува грла.
Тако ће се догодити мноштву свих народа
    који војују против горе Сион.“

„Зато што овај народ приступа устима,
    и част ми одаје уснама,
а срце му је од мене далеко,
    и њихова је побожност научена заповест људска;
¹⁴ зато ћу, ево, и надаље с народом овим чуда чинити,
    чуда и само чуда;
те ће пропасти мудрост мудраца његових,
    и сакриће се умност умника његових.“

¹⁵ Тешко онима који се по дубинама крију од Господа
    да би сакрили намере,
и који у тмини делују и зборе:
    „Ко нас види и ко нас познаје?“
¹⁶ Колико сте ви наопаки!
    Цени ли се глина као грнчар,
па да производ рекне свом произвођачу:
    „Није ме он начинио!“?
Или лонац да рекне грнчару:
    „Он не разазнаје?“

„Од сад Јаков стидети се неће,
    и од сад лице његово бледети неће,
²³ јер кад види децу своју,
    усред себе дело мојих руку,
    он ће моје име светковати.
Светковаће Светитеља Јаковљева
    и бојаће се Бога Израиљева.
²⁴ Уразумиће се они који духовно лутају,
    поуку ће примити они који мрмљају.