Јелисеј и удовичино уље

4 Жена једног од пророчких синова завапи Јелисеју: „Твој слуга је умро а ти знаш да се твој слуга бојао Господа. А сад је дошао зајмодавац да одведе моја два сина да му буду робови.“

² Јелисеј јој одговори: „Шта да урадим за тебе? Шта имаш у кући?“

Она рече: „Твоја слушкиња нема ништа у кући осим једног крчага уља.“

³ Он јој рече: „Иди и позајми празне посуде од свих својих суседа; нека их не буде мало. ⁴ Затим уђи и затвори врата за собом и за својом децом, па наливај уље у све те посуде; и како се који напуни, ти га склони.“

⁵ Она оде од њега, затвори врата за собом и за својим синовима. Они су јој доносили посуде, а она је наливала у њих. ⁶ Кад су све посуде биле пуне, она рече свом сину: „Донеси ми још посуда.“

Али он јој рече: „Нема више посуда.“ Тада је уље стало.

⁷ Она дође и рече то човеку Божијем, а он јој рече: „Иди, продај уље и подмири свој дуг; ти и твоји синови ћете живети од онога што остане.“

Јелисеј и Сунамка

⁸ Једног дана је Јелисеј пролазио кроз Сунем. Тамо је живела једна богата жена, која га је молила да једе код ње. И тако, кад год је пролазио, свраћао би тамо на обед. ⁹ Она рече свом мужу: „Ево, знам да је човек који стално пролази овуда свети Божији човек. ¹⁰ Хајде да му направимо малу собу на крову, и да му наместимо лежај, сто, столицу, и свећњак, да се смести тамо кад год сврати код нас.“

¹¹ Једног дана кад је дошао, отишао је у горњу собу и легао тамо. ¹² Он рече своме слузи Гијезију: „Позови ону Сунамку.“ Кад ју је позвао, она је стала пред њега. ¹³ Тада му рече: „Ево, бацила си се у толику бригу због нас. Шта да учинимо за тебе? Хоћеш ли да се заузмемо за тебе код цара, или заповедника војске?“

Она одговори: „Живим међу својим народом.“

¹⁴ Јелисеј упита: „Шта би могло да се учини за њу?“

Гијезије рече: „Она нема сина, а муж јој је стар.“

¹⁵ Јелисеј рече: „Позови је.“ Кад ју је позвао, стала је на врата. ¹⁶ Тада јој је рекао: „Догодине у ово време држаћеш сина у наручју.“

Она рече: „Нека мој господар, човек Божији, не заварава своју слушкињу.“

¹⁷ Ипак, жена је затруднела и родила сина догодине у то време, као што јој је Јелисеј рекао.

¹⁸ Дете је порасло. Једног дана је отишао своме оцу са жетеоцима. ¹⁹ Тада се пожалио своме оцу: „Моја глава, моја глава!“

Отац је рекао једном момку: „Однеси га његовој мајци.“ ²⁰ Он га је понео и донео га његовој мајци. Он је седео у њеном крилу до поднева, а затим је умро. ²¹ Тада је отишла и положила га на кревет човека Божијег. Затим је затворила врата за собом и изашла.

²² Онда је позвала свога мужа и рекла: „Пошаљи ми, молим те, једног момка и једног магарца, да брзо одем код човека Божијег и да се вратим.“

²³ Он је упита: „Зашто данас хоћеш да идеш код њега? Није ни младина, ни субота.“

Она рече: „Све је у реду.“

²⁴ Кад је оседлала магарца, рекла је момку: „Поведи, и крећи! Не успоравај ради мене, осим ако ти кажем.“ ²⁵ Она оде и дође к човеку Божијем на гору Кармил.

Кад ју је човек Божији видео издалека, рекао је своме слузи Гијезију: „Ено оне Сунамке! ²⁶ Пожури јој сад у сусрет и питај је: ’Јеси ли добро? Да ли ти је муж добро? Да ли ти је дете здраво?’“

Она рече: „Све је у реду.“

²⁷ Кад је дошла к човеку Божијем на гору, ухватила се за његове ноге. Гијезије приђе да је одмакне, али му човек Божији рече: „Пусти је, јер јој је душа огорчена, а Господ је то сакрио од мене; није ми рекао.“

²⁸ Она рече: „Јесам ли тражила сина од мога господара? Зар ти нисам рекла: ’Не обмањуј ме!’?“

²⁹ Јелисеј рече Гијезију: „Опаши се, узми мој штап и иди. Ако те неко сретне, не поздрављај га, а ако те неко поздрави, не одговарај му. Затим стави мој штап дечаку на лице.“

³⁰ Дечакова мајка рече: „Живога ми Господа и твога ми живота, нећу те оставити.“ Тако он устане и пође за њом.

³¹ А Гијезије пође испред њих и стави штап на дечаково лице, али није било ни гласа, ни знака живота. Он се врати. Кад се срео с Јелисејем рекао му је: „Дечак се није пробудио.“

³² Јелисеј уђе у кућу, а оно, на његовој постељи лежи мртав дечак. ³³ Пошто је ушао, затворио је врата пред оно двоје, па се помолио Господу. ³⁴ Онда је стао на постељу, легао на дечака, и метнуо своја уста на његова уста, своје очи на његове очи, и своје дланове на његове дланове. И док је тако био испружен над дечаком, угрејало се дечаково тело. ³⁵ Затим је устао и прошетао се горе-доле по кући, па је стао на постељу и испружио се над дечаком. Тада дечак кихну седам пута и отвори очи. ³⁶ Затим позва Гијезија и рече: „Позови ону Сунамку.“ Он је позва. Кад је дошла к њему, он јој рече: „Узми свога сина.“ ³⁷ Она уђе, паде пред његове ноге, поклони му се до земље, узе свога сина и изађе.

Смрт у лонцу

³⁸ Јелисеј се вратио у Галгал. А била је глад у земљи. Док су пророчки синови седели пред њим, он рече своме слузи: „Пристави велики лонац и скувај вариво за пророчке синове.“

³⁹ Један од њих оде у поље да набере биља и нађе дивљу лозу. Набрао је с ње дивљих плодова и њима напунио свој плашт. Кад се вратио, насекао их је у лонац с варивом, не знајући какви су. ⁴⁰ Налију они чорбу људима, али чим су почели да једу, почну да вичу, говорећи: „Смрт је у лонцу, човече Божији!“ И нису могли да једу.

⁴¹ Он рече: „Дајте брашно овамо!“ Онда је бацио брашно у лонац и рекао: „Наспите народу да једе.“ И ништа више штетног није било у лонцу.

Јелисеј храни стотину људи

⁴² Неки човек дође из Вет-Салиса и донесе човеку Божијем двадесет јечмених хлебова од првине плодова, и нешто свежег класја жита у торби. Рекао је: „Дај људима да једу.“

⁴³ Његов слуга рече: „Како да изнесем ово пред стотину људи?“

Јелисеј рече: „Дај народу да једе, јер говори Господ: ’Јешће и преостаће.’“ ⁴⁴ Тада је изнео пред њих, па су јели, и још им је остало, по речи Господњој.